ПОКАЈНИ ТÐ*ОПАÐ*И

[Пркос]

Смилуј се на нас, Господе, смилуј се на нас, јер ми грешници, немајући никакав изговор (оправдање), приносимо Теби као Владару ову молитву: смилуј се на нас!
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу:

Господе, смилуј се на нас, јер се у Тебе уздасмо; не гневи се веома на нас, нити помињи безакоња наша, него сада као милостив погледај и избави нас од непријатеља наших: јер си Ти Бог наш, и ми смо људи Твоји, сви смо дело руку Твојих, и име Твоје призивамо.

И сада и свагда и кроз све векове, амин.

Отвори нам двери милосрђа, благословена Богородице, да не погинемо ми који се у Тебе надамо, него да се Тобом избавимо од беда, јер си Ти спасење рода хришћанскога.

Покајни псалам и покајни тропари читају се да би се побудила осећања и срце покајника због учињених грехова; (и цар Давид је у греху испевао овај псалам).

Молитвама за покајнике које затим следе, побућује се у срцу покајника нада на милост Божју:

Боже, Спаситељу наш,... прими Твојим уобичајеним човекољубљем, слугу Твога (име) који се каје за грехе што је учинио, не узимајући у обзир ништа, опраштајући неправде и превазилазећи безакоња. Јер си Ти, Господе, рекао: „Не желим смрти грешника него да се обрати и жив буде"; и: „Седам пута седамдесет опраштати грехе". Јер је величина Твоја беспримерна и милост Твоја неизмерна. Ако пак на безакоња будеш гледао, ко ће остати? Јер си Ти Бог оних који се кају, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроз све векове, амин.
Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, Пастиру и Јагње које узима на себе грех света, Ти си опростио дугове двојици дужника и отпустио грешници грехе њене, Ти сам, Господару, разреши, отпусти, опрости, грехе, безакоња, сагрешења вољна и невољна, која ове слуге Твоје учинише свесно и несвесно, преступањем закона и непослушношћу; и ако од ђавола бише преварени као људи који тело носе и у свету живе;

О, Владару, човекољубиви Господе, услиши нас који се молимо Твојој доброти за ове слуге Твоје, и као многомилостив не узми у обзир никакве грехе њихове, ослободи их вечних мука... Јер си Ти једини безгрешан, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу сада и увек и кроз све векове, амин.

Ако има много покајника, ове молитве се читају дотле као заједничке за све покајнике, а затим почиње сама исповест која мора бити насамо са сваким појединцем, макар он био и малолетан.

[Пркос]

ДУХОВНИКОВА ПОУКА ПОКАЈНИКУ ПРЕД ИСПОВЕСТ
Љубљено у Духу Светом чедо (име), добро је што си приступио светом покајању, јер ћеш тиме као духовним купањем опрати грехе душе своје и као небеским леком бићеш исцељен од смртоносних рана њених.

Само се постарај да скрушеност овлада срцем твојим за све грехе твоје, и да их Господу Богу твоме, који је с нама невидљиво, — преда мном смиреним који сам од Њега добио власт да разрешавам грехе, — истински исповедиш, ништа не скривајући, и ништа не додајући, него како си што учинио и сећаш се, тако и исповеди. Јер је скривање греха душегубна самообмана, а додавање — смртоносна клевета. Тога двога ради не опраштају се исповеђени греси. И пошто се због ове сметње тајна стварно не извршује, рађа се нови смрти грех.
Не треба, дакле, да скриваш никакав грех ни из стида, јер сам и ја човек са слабостима, могу да паднем у сличне грехе, и имам искуство у погледу слабости људских. Одбациш ли пак стид и изобличиш себе преда мном једним, нећеш бити изобличен за те грехе пред Анђелима Божјим и пред свима људима на Страшном суду. А скријеш ли преда мном једним, бићеш онда изобличен пред васионским скупом, и нећеш избећи вечну казну.
Немој што сакрити ни из страха, јер ти ја нећу учинити нажао, и никада никоме нећу казати твој грех; моја је дужност да те духом кротости лечим.
При исповести кори себе а не извињавај; казуј своје грехе а не туђе. Немој ми казивати лица која су имала удела у гресима твојим, јер је то зло рађење о ближњима. Само своје грехе исповедај, не као у обичном разговору, већ са жаљењем искреним, од срца, и са добром намером да се убудуће чуваш од сличних грехова. Без тога не може бити истинског покајања. Пошто тако настројиш своје срце, одај хвалу Господу: преда мном грешним кажи сам безакоња своја, да би се, добивши опроштај, ослободио окова греха, очистио и душевио исцелио благодаћу Божјом. *

Ево, чедо, Христос невидљиво стоји примајући твоју исповест. Немој се застидети нити уплашити; и немој ништа сакрити од мене, већ слободно реци све што си учинио (учинила), да би примио (примила) опроштај од Господа нашег Исуса Христа. Ево и икона је Његова пред нама, а ја сам само сведок да посведочим пред Њим све што ми будеш рекао (рекла). Скријеш ли што од мене, двострук грех имаш. Пази дакле: пошто си дошао (дошла) у лечилиште, немој отићи неизлечен ( неизлечена ).

*

Приступајући исповести покајник се у мислима обраћа своме исповеднику:

Опрости ми, оче свети, и благослови, што год згреших у све дане живота својега. И овога дана безбројно сагреших душом и телом, сном и леношћу, помрачењем бесовским, у мислима нечистим, у заборавности ума, и у осуђивању. Згреших срцем и свима својим чулима, слухом и видом, хотимице и нехотице, и нема греха којега не учиних. Али се за све кајем. Опрости ми, оче свети, и благослови, и помоли се за мене грешнога.

(Праштање на крају Малог повечерја)

Свештеник затим пита покајника прво – да ли верује као што учи и верује Православна црква у св. Тројицу, у Цркву, у свете тајне, у искупљење човека Сином Божјим, у васкрс мртвих и вечни живот. Потом каже ономе који се исповеда да изговори Синвол вере.

После тога свештеник пита покајника за његово морално владање и то према његовом добу старости, према приликама у којима живи, према полу и позиву. Другачије свештеник пита образованог, другачије необразованог, другачије младог, другачије старог, другачије болесног, другачије здравог.

Када је покајник исповедио све своје грехе, тада му свештеник према гресима даје послеисповедну поуку, а затим га позива на молитву, којом се моли за опроштај грехова покајника.

Помолимо се Господу!

Господе Боже спасења слугу Твојих, Милостиви и Жалостиви и Дуготрпељиви, Ти тугујеш због наших зала, и не желиш смрти грешника него да се обрати и жив буде.

Ти се сам и сада смилуј на слугу Твога (слушкињу Твоју) (име), и подај му (јој) покајничко расположење, опроштај и отпуштење грехова, праштајући му (јој) сваки грех, вољни и невољни; помири га (је )и присаједини светој Цркви Твојој у Христу Исусу Господу нашем, са којим Теби приличи сила и сјај, сад и увек и кроз све векове, амин.

После ове молитве разрешава свештеник онога који, се каје говорећи:
Господ и Бог наш Исус Христос, благодаћу и милосрђем свога човекољубља, нека ти, чедо (име), опрости све грехе твоје; и ја, недостојни јереј, влашћу коју ми је Он дао опраштам ти и разрешавам те од свих грехова твојих, у име Оца и Сина и Светога Духа, амин.

При разрешењу од грехова, духовник покрива главу покајника епитрахиља, а када говори крај ове разрешне молитве, чини десницом знак крста преко епитрахиља на глави покајника.

После разрешења од грехова свештеник говори: ''Достојно''... ''Слава,...и сада и увек'', и чини отпуст. На отпусту свештеник даје покајнику да целива крст.

После тога свештеник може дати покајнику канон против његова греха, тј. дати епитимију за грехе.

Епитимија (долази од грчке речи која значи забрањујем, запрећујем); налаже се у виду духовне казне грешнику (на пр. најтежа епепитимија одлучење од причешћа светим тајнама, одлучење од заједнице са вернима); или се она даје као лек грешнику (на пр. лакша епитимија: пост, метанија, милостиња, молитва итд.).
Но епитимија нема снаге и значења задовољења правди Божјој за грехе, јер је задовољење за грехе дао Господ Исус Христос на крсту (Јевр. 10:14), и као таква није безусловно потребна при исповести.
Епитимија је различита, према гресима, према узрасту. За многе нарочито тешке грехе одлучује се на неко време од св. причешћа. Онај који је извршио епитимију нарочитом мо-литвом бива разрешен и уведен у заједницу с Црквом. Од епитимије разрешава онај који ју је и наложио. Духовник нема права да прима на исповест оне који су под епитимијама наложеним од других духовника и да их разрешава од њихове епитимије, осим болне и оне који умиру, које је дужан исповедити и разрешити од епитимије сваки свештеник.

ДА ВАС ЉУДИ НЕ ВИДЕ!
Овако нас учи Спаситељ:
„Пазите да добра дела своја не чините пред људима да вас они виде, иначе немате плате код Оца свога који је на небесима. КАД, ДАКЛЕ, ДАЈЕШ МИЛОСТИЊУ, не труби пред собом, као што лицемери чине по синагогама и улицама, да их славе људи. Заиста, кажем вам: Примили су плату своју! — А ти кад дајеш милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја, — да милостиња твоја буде тајна! И Отац твој, који види тајно, платиће ти.

И КАД СЕ МОЛИТЕ БОГУ, не будите као лицемери, који радо по синагогама и на раскршћу по улицама стоје и моле се да их виде људи. Заиста, кажем вам: Примили су плату своју! — А ти кад се молиш, уђи у собу своју, затвори врата и помоли се Оцу своме у тајности. И Отац твој, који види тајно, платиће ти.

А КАД ПОСТИТЕ, не будите жалосни, као лицемери, који нагрђују лица своја, да би их видели људи како посте. Заиста, кажем вам: Примили су плату своју! — А ти кад постиш, намажи главу своју и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности. И Отац твој, који види тајно, платиће ти.

(Из Еванћеља по Матеју 6:1—6, 16—18).
II
Поред овог исповедања и тачог држања вере, мораш држатн и заповести Господње, које нам је Господ Бог предао у Десетословљу10) и Еванђељу11), укратко овим речима изражене:

Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мишљу својом; и ближњега12) свог као себе самог.
О овим двема заповестима виси сав закон и пророци13). А испуњeња заповести Господње називају се хришћанским врлинама. Није доста хришћанину да има само праву веру без добрих дела: јер је вера без добрих дела мртва, као што су и добра дела без праве вере мртва, и ништа не користе; но ко право верује, треба увек да се клони од свакога зла и да чини добро.

Објашњења
*) Ово је извод из поглавља о св. тајни покајања из Православне литургике од Др Лазара Мирковића; превод из Вел. Требника архимандрита о. Ј. Сп. Поповића.

10) „Десетословље је превод грчке речи ,Декалог" којом сс означава десет Божјих заповести које је Мојсију Бог дао иа Синајској Гори.

11) Еванђеље је књига у којој је описан живот, рад и наука Господа Исуса Христа. Постоје четири писца који су нам то изнели: Матеј, Марко, Лука и Јован. То су четири еванђелиста. Матеј и Јован су припалали ужем броју дванаесторице Христових ученика, па су опис Христових дела и науке изнели баш као очевици. Марко и Лука су припадали ширем кругу Христових ученика, па су своја еванђеља писали делом као очевици, а делом по сазнању од очевидаца.

Реч Еванђеље је грчка реч и значи блага или радосна вест људском роду о спасењу.

12) По старозаветном схватању ближњи је неком човеку само човек исте народности; Јеврејин Јеврејину. Мисирац Мисирцу (2. Мојс. 2:13).

По новозаветној Спаситељевој науци, израженој у Спаситељевој причи о милостивом Самарјанину, (Лк. 10:29—37) ближњи нам је сваки човек који чини добро без обзира на народност.

13) У законским и пророчким књигама Старог завета дате су многе заповести и правила за живот. Али од свих тих закона и правила најважније су ове две заповести о љубави према Богу и према ближњем. Зато Спаситељ и каже да ''о овим двема заповестима виси сав закон и пророци" (Мт. 22:35—40).

14) Бити ''наследник царства небеског'' то значи – учествовати у вечном блаженству.



др Л. Милин